Writing

Beše to davne 2010. godine, kada su tvoje oči presrele moj pogled. Nisam odmah znao, ali mogao sam da osetim da se u meni budi nešto nepoznato. Znaš li taj osećaj? Siguran sam da si ga i ti osetila. Jezivo podrhtavanje srži koje se širi telom poput otrova. Bio sam u rušinama, moj svet ležao je pokoren, nikada izgrađen, nikada obnovljen. Njegovim ulicama koračao sam sam, napušten, prepušten njegovoj surovoj neostvarenosti. Ugledao sam te tada, prvi cvet je izronio iz senke, prašine koja je gušila, uništavala. I opet dolazi kiša, poput blagoslova sa neba. Cvet raste, buja, sa sobom donosi ostale. Mesec nestaje poput zvezde padalice, zalazi za planine ledenih vrhova, neosvojivih, neuhvatljivih.

U neodređenom prostoru, u neodređeno vreme, litica usamljeno izranja iz magle i stremi ka bezbojnim visinama. Najednom, našli smo se tamo, tamo gde niko ne čuje, ne vidi:

- Ne brini! Neko će doći. Samo.. drži se čvrsto. – vrištao je u njeno izbezumljeno lice koje je gutala tama.

- Trudim se! Zaista je teško. – izgovorila je isprekidanim glasom koji je iščezao sa vetrom.

- Da se nisi usudila da me pustiš.. Da se nisi usudila da me ostaviš ovde! – njegove suze vlažile su njene suve usne.

- Neću moći još dugo. Obećaj mi nešto. Hoćeš li? – njen kažiprst se polagano gubio u njegovom vlažnom dlanu.

- Obećaj mi da ćeš pokušati iznova, da ćeš naći neku sa kojom nećeš morati da visiš ovde.                                                                             -Zašto bih ikada to pokušao? Ti si ona sa kojom želim ostatak svog života. Makar visio ovde čitavu večnost. Razumeš li me?!

Njegove reči topile su okove, senke su pod Suncem iščezle. Vrhovi su osvojeni, temelji izgrađeni. Život se probudio, sa njom u naručju.

Znaš li da te volim, misliš li makar to?

Bol bez tebe je opor, poput morske peče so.

Ljubav je sve i jedino što dajem ti,

umeš li me isto tako i ti voleti?

Veče svoju omiljenu navlači toaletu,

spremno da se u ovom času preda Mesecu u letu.

Vidiš li zvezde brojne, sjajne poput bisera?

Ples je njihov poput ponoćnoga valcera.

Dozvoli mi da ljubavlju svojom ja te prigrlim,

dok noć iz zenita odmiče tvoje usne poljubim.

Jutro na horizontu uz pesmu tihu budi se,

Mila, znaš li koliko samo volim te?

Želim da uverim sebe da se Zemlja okreće sporije,

ni vekovi dovoljni nisu da se tela naša odvoje.

Čak i  kada vreme oproštaja bude,

dušu moju uzmi, neka s tobom ode.

17.05.2012. Marko G.

Zatvorila je oči. Glasovi su nadolazili poput ledene vode koja se uspinjala telom. Osećala je to u svojim grudima, osećala hladnu dubinu svoga srca koje je gutalo preostalo vreme, poslednje korake, poglede. Vazduh je mirisao na melodiju koja je plela njene kose poput veštih ruku. Nežno je zborila jedinome koji će čuvati tajnu, večno je noseći ka plavim okeanima horizonta.

 - Moje srce, srce žene, duboko je poput okeana tajni. Ja sam živela, volela, davno ja sam spasena, izbavljena. Ti, dragi moj, uznesi me do njih. Da ih po poslednji put prstima dotaknem. Da im svoju priču ispričam i u njima nestanem.

 Toliko toga je znala, još više toga i videla. Neizrecive su reči njene životne, reči na usnama zarobljene. Nespretno su tonule ka dubinama njene srži, taložile se poput ostataka nekadašnjeg života. Bila je srećna, ponosna na sve što je bila, na sve što će biti. Zakoračila je ka obali kojoj će prepustiti dah, ka plavetnilu koje će uzeti njeno telo. Nogu bosih ostavljala je svet za sobom, dok je on neprimetno brisao njene korake sa svojih stranica. So je mirisala na njega. Uzdrhtala je ustuknuvši pred konačištem.

 - Svoje srce dajem tebi, da. Volim te, oduvek sam te volela. Tvoje je, hajde uzimi ga.

 Dah ju je napustio, telo je klonulo ka vodi. Srce žene duboko je poput plavih okeana tajni. Ono je tonulo, polako poput melodije koja se rasplinula u tihu simfoniju. I pre nego je završilo na dnu, dalo je svoj poslednji otkucaj za njega, njega kome se predaje u ovom predivnom času.

 „Vetrovi će pričati priču  o njoj, ženi čije srce leži na tananim česticama prašine. Da. Oni će pričati o ženi koja je imala Srce Okeana.“

-     To je zaista divna priča bako. Misliš li da je zapravo postojala, da je to uradila? – zapitkivala je svojim plavim očima.

-     Naravno da je postojala, postoji i dan danas. – kroz smeh će baka.

-     Kako to?

-     Ona je tu, u svakoj od nas. Potrebno je samo da zavirimo u svoje dubine.. Tamo, njeno srce i dalje kuca za njega.. onoga kojem budemo spremne da ga predamo.

Hodao sam tako ivicom mosta koji se ponosno pokazuje u svojim najlepšim bojama nakon kiše. Novosadska “duga”, neki ga zovu, ali za mene, taj most je svedok lepih ljubavi koje obitavaju u večnosti izgraviranih katanaca kao sećanje na bat koraka koji je dopunjavao šum Dunava.

Kiša se slivala niz njegov nakrivljeni luk ka gradu, dok sam ja melanholično posmatrao saobraćaj i zaslepljujuća svetla koja su odande dopirala. Ljudi su prolazili omamljeni mirisima kiše i arhaičnošću tvrđave koja im uliva sigurnost. Kako sam napredovao, počeo sam da primećujem hrpu katanaca sa imenima ugraviranim na metalu. Gledao sam u njih, mirovali su, čvrsto se držeći za plavu ogradu mosta.

Pod njima, Dunav je silovito pokušavao da se izbori sa bujicom vode koja se u njega stuštila u pljusku. Godine i datumi na katancima, pa, činili su se tako dalekima, ali kao da sam mogao da osetim snagu kojom su zračili. Svaki od njih. 1994, 1998, 2001, 2005, 2009, 2011. Polako sam počeo da shvatam da je svet bez ljubavi ništa. Bez tog predivnog zvuka, te očaravajuće i beskrajne lepote dva bića.

Sve velike ljubavi održavale su se u prostoru, iako im je besni Dunav pretio zaboravom. Ključevi su ležali na njegovom muljevitom dnu, bilo je potrebno samo da ih se dočepa. Njegov mračni i magloviti odsjaj je gutao svetla “duge”. Pretio je. Ali katanci su i dalje bili tamo, snažni kao večnost u koju su se zakleli.

Posmatrao sam taj prizor, zadivljeno. Osmeh je titrao na mome licu. Sve sam shvatao, čitavu “veliku teoriju” ljubavi. Bez nje, mi bismo ostali prostodušne individue, zarobljeni u sopstvenoj potrebi da neko dodiruje našu utrnulu kožu koja vrišti u usamljenim noćima. Naše usne bi krvarile dok naša tela ne poblede. Život ne bi čuo muziku, ne bi video sliku, ne bi osetio mirise..

- Ljubav je sve što nas čini…

Kako tiha nedelja.

Čovek bi pomislio da je svet na samoj ivici, bespovratnoj ivici iza koje ga čeka večna tišina i spokoj. Kao dečaku, deda mi je govorio da je Fruška gora čudnovato zdanje preko Dunava. Znate, bio je u pravu. Za svaku reč koju je prozborio. Svet može biti drugačije, svetlije, toplije mesto.. Ukoliko ga gledamo očima nevinog deteta, očima koje menjaju svet.

Poslednjih par dana, željno iščekujem kišu. Ona čini da davne uspomene ožive, da stvari i mesta dobiju esenciju. Svako kišno jutro donosilo je sa sobom veličanstvenu pojavu, prividno stanje koje ni dan danas ne prestaje da me oduševljava iako znam njegovu tajnu.

Zelena polja bi se, preko noći, prikrala mojim prozorima. Činila su se toliko bližim, zelenijim. Miris umornih šuma koje marširaju na horizontu, širio se mojim otupelim nozdrvama. Veličanstven prizor! Fruška gora bila je pod mojim prozorom, skoro da sam čuo pesme koje mi je pevala, tišinu koja ju je donela. No, sledećeg jutra nije je bilo, ni onog tamo. Vratila se u stanje zelenkasto-sivih obrisa koje zataškava snažan drvored lipa. Miris je nestao, a na ulice je nastupio miris zaparloženosti. Miris užurbanih, a opet tako mrtvih ulica.

Pljusak je te večeri bio silovit. Kao da se čitav Dunav vinuo u nebesa i stuštio u velikoj brzini. Opet je bila tu narednog jutra, tačno tu ispod mog prozora, neprikosnoveno stvarna, groteskna.

Tada sam se setio njegovih reči: „Svakog kišnog jutra, setićeš se mene… samo pogledaj preko okna svog prozora.“

I bio je u pravu. Njegovo prisustvo nalazilo so na samo jedan pogled od mene. Potrebno je samo da parlog zameni predivan miris zelenila, miris njegovih očiju.

Vatra je dogorevala u kaminu koji je osvetljavao usnula lica. Njena baršunasta kosa boje jeseni milovala je njegove grudi koje su se ritmično pomerale. Bila je tako mala naspram njega, tako sigurna u zagrljaju koji bi odgnao sve strahove. Usne, usne devojke koja je prvi put poljubila, nežno su ocrtavale osmeh koji se zadržao u grču.

Mala kašika klackala je na ivici stola dok se niz nju slivao sladak med u njenu ruku. Prekrivač je savršeno krio njihova naga tela koja su zajedno činila predivnu simfoniju. Ona se širila prostorijom koja je mirisala na koru mahagonija. Noć se, skoro sablasno, spuštala sa njihovih silueta dok su zlatasti zraci činili da njihovi kapci zaigraju. Sasvim polako, skoro usporeno, devojka je otvorila svoje oči koje su zadržale esenciju Meseca. Podigla je ruku i sa nje jezikom, ovlaš, skinula pčelinji sok. On pak, očiju poput kestena, uze njenu ruku i prisloni je na svoje usne.

Nežni intermeco je propratio njihove poglede kako su nagi izašli ispod prekrivača, trkom se uputivši ka Suncem okupanom jezeru. Drvo magnolije pratilo je svoje poslednje latice koje bi zamirisale na površini vode. Uzevši njeno telo u svoje ruke, skočio je u jezero praveći talas latica koje su se nasukale na usnulu obalu. Ljubio je njene meke grudi dok je ona zatvorenih očiju uživala u ljubavi. Izašla je iz jezera uputivši se ka kući s osmehom koji je ispratio njegov pogled pun žudnje. Prišla je korpi sa voćem u želji da mu napravi doručak. Sočne jagode i kivi. Mirisna pomorandža i zlatne jabuke. Pramen se spuštao niz njeno mokro lice sa kojeg su se udaljavale kapljice.

Ambijent je mirisao na voće i drvo. Obožavala je divljinu koju je osećala na mokroj koži koju je ogrtao povetarac. Pozvala ga je svojim umilnim glasom dok je on uživao u prirodi, koristeći sve njene nektare koji su mu hranili duh. Prislonila mu je crvenu jagodu na usne i odgrizla polovinu koja joj se rastopila u ustima poput šećera. On je prihvatio drugu polovinu, smešući se. Uzeo ju je za ruku i podigao na sto, raširivši njene noge. Poljubio je njene usne sa kojih se otrgao uzdah zadovoljstva. Svetlo je na horizontu ponovo nestajalo, dok je njihova tela obuzimala čežnjiva tama. Kašika je nežno klackala sipajući med u njenu ruku, osmeh zadržan u grču na njegovim grudima. Vatra se rasplamsala, tu, u čežnjivoj tami.